Заштита животне средине
Политика животне средине Европске уније почела је да се развија током седамдесетих година 20. века. Њен настанак и развој превасходно су резултат јачања свести на нивоу ЕУ о томе да убрзани развој и индустријализација не смеју довести до уништења животне средине, јер су њени извори ограничени и не могу се неодговорно трошити. Пре овог периода институције ЕУ нису посвећивале много пажње политици заштите животне средине. Постојао је скроман ниво регулисања на нивоу ЕУ – нпр. у областима управљања опасним супстанцама, нивоом буке и издувним гасовима моторних возила – с тим што су ове области нормиране превасходно ради успостављања заједничког тржишта, а не ради успостављања политике заштите животне средине на нивоу ЕУ.
|
Први значајнији напредак у осмишљавању политике животне средине ЕУ учињен је Декларацијом Савета европских заједница и представника влада држава чланица (1973. година). Ова декларација је усмерена на примену тадашњег акционог програма Европских заједница за питање животне средине. Тиме је, први пут на нивоу целе ЕУ, промовисан концепт по коме складан развој привредних активности и економски развој не могу бити остварени без ефективне кампање која има за циљ сузбијање загађења и побољшање квалитета живота и заштите животне средине. |
Декларација је настала непосредно након Прве конференције УН о животној средини. Иако је Декларација била правно необавезујући документ, представљала је велику прекретницу у развоју Европске уније, будући да се од тог тренутка економски развој ЕУ посматра на начин да развој ЕУ јесте битан, али да је подједнако битно под којим условима ће се тај развој одвијати.
Политика заштите животне средине је добила своје отелотворење у правном оквиру ЕУ ступањем на снагу Јединственог европског акта (1987. година), који је садржао низ одредби које су се односиле на заштиту животне средине. Уговором из Мастрихта (1992. година), предвиђене су области и циљеви политике заштите животне средине, чиме је она добила и своје правно утемељење. Уговором из Амстердама (1997. година) истакнуто је да Европска комисија треба да промовише складни и уравнотежени развој привредних активности. Једна од политика која треба да допринесе оваквом развоју јесте и политика заштите животне средине. Важно је напоменути да је Уговором из Амстердама процедура саодлучивања постала кључна у процесу усвајања правних тековина и креирања политике заштите животне средине.
ПРИНЦИПИ И ЦИЉЕВИ ПОЛИТИКЕ ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Правила ЕУ која регулишу стандарде за заштиту и унапређење животне средине, стандарде за производе, индустријске процесе и пословање су – суштински – правила која потпомажу неометано функционисање унутрашњег тржишта Европске уније. Прописи у области животне средине су, у ствари, оквир ван кога не може да функционише слободна тржишна утакмица у ЕУ.
|
Мултисекторски карактер политике заштите животне средине утемељен је у Уговору о функционисању ЕУ, који предвиђа интеграцију политике животне средине у друге битне политике ЕУ (нпр. енергетика, пољопривреда, јавно здравље, рибарство и сл.). Целокупна стратегија развоја ЕУ почива на уверењу да је могуће да се истовремено штити животна средина и одржава конкурентност ЕУ на глобалном тржишту. Са друге стране, политика заштите животне средине може да има кључну улогу у стварању радних места и подстицању инвестиција. |
„Зелени раст” значи развој интегрисаних, мултисекторских политика којима се подстиче одрживи оквир за заштиту животне средине. Еколошке иновације могу да учиние ЕУ конкурентнијом, истовремено повећавајући животни стандард и квалитет живота.
Осмишљавање и примена политике заштите животне средине ЕУ подељени су између ње и држава чланица. У пракси, то значи да Европска унија не спречава државе чланице да задрже, односно уведу, еколошке мере које су много строжије од оних установљених на нивоу Уније, све док год су оне у складу са циљевима ЕУ и принципима јединственог тржишта.
Европска унија је препознала свој значај за глобално стање у животној средини. Из тог разлога, она настоји да се на светском нивоу наметне као један од главних промотера концепта одрживог развоја који је, између осталог, заснован на заштити и унапређењу животне средине.
Политика животне средине Европске уније треба да допринесе: 1) очувању, заштити и побољшању квалитета животне средине; 2) заштити здравља људи; 3) одговорном коришћењу природних ресурса и 4) унапређењу мера за суочавање са регионалним и глобалним проблемима животне средине. Такође, она тежи да обезбеди висок стандард заштите животне средине, имајући у виду различити ниво развоја унутар ЕУ.
Политика заштите животне средине ЕУ почива на следећим принципима:
1) принцип предострожности и превентивне акције – Политика заштите животне средине Европске уније усмерена је на превентивно деловање. Правним тековинама ЕУ предвиђена је обавеза да се у оквиру пројеката јавне управе, односно правних и физичких лица (нпр. изградња минихидроелектрана, депонија за одлагање отпада и сл.) процени њихов ефекат на животну средину и природне ресурсе.
2) принцип да штета у животној средини треба да буде исправљена на извору загађивања – У пракси, овај принцип подразумева даљи развој производних технологија како би се смањио потенцијални штетни утицај на животну средину. Ово је рационалнији и делотворнији приступ од онога који подразумева трошење новца на изузетно скупе мере за отклањање већ нанете штете животној средини.
3) принцип „загађивач плаћа“ – Загађивач плаћа насталу штету, чиме је уведен својеврсни концепт еколошке одговорности и еколошке штете. Применом овог принципа, свако ко својим активностима проузрокује, или потенцијално може да доведе до загађења животне средине, плаћа накнаду за загађивање животне средине. Исти принцип се примењује уколико загађивач користи или ставља у промет сировине и производе који садрже материје негативног утицаја на квалитет животне средине. Применом овог правила, загађивач сноси укупне трошкове спречавања и смањења штетних последица које су настале његовим деловањем.
Европска комисија је установила Европску агенцију за заштиту животне средине са задатком да прати примену законодавства у области животне средине и да пружа Европској унији и државама чланицама техничке, научне и економске податке који се односе на животну средину. Креирање и спровођење политике заштите животне средине подразумева поштовање основних права и права јавности да у овом процесу учествује. Европска унија је потписница Архуске конвенције (1998. година) и примена ове конвенције обезбеђена је законодавством ЕУ.
ЕУ је 2014. године усвојила циљеве у области климе и енергије до 2030. године. Ови циљеви подразумевају смањење емисије гасова са ефектом стаклене баште за најмање 40% у односу на 1990. годину, затим раст удела обновљиве енергије и повећање ефикасности за најмање 27%. Европска унија је у буџетском периоду 2014-2020. година пројектовала да најмање 20% свог буџета (180 милијарди евра) уложи у активности које се односе на климатске промене.
|
Европска унија настоји да заштити своје природне ресурсе и да заустави нестајање угрожених врста и станишта. У ту сврху, формирана је Натура 2000, мрежа од 26.000 заштићених природних подручја, која обухвата скоро 20% копнене површине ЕУ, на којима је обезбеђен неометани развој локалних заједница без угрожавања ретких и рањивих врста и њихових станишта. |
ПОЛИТИКА ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА СРБИЈЕ
Србија ће водити преговоре са ЕУ о усвајању циљева и правних аката ЕУ у области политике животне средине у оквиру Поглавља 27. Структура Поглавља 27 одговара структури правних тековина ЕУ у области животне средине. Правне тековине ЕУ у области животне средине данас обухватају више од 300 законодавних аката који су подељени у следеће категорије: 1) Хоризонтално законодавство; 2) Квалитет ваздуха, 3) Управљање отпадом; 4) Квалитет воде; 5) Заштита природе; 6) Индустријско загађење; 7) Хемикалије и генетски модификовани организми; 8) Климатске промене; 9) Бука; 10) Цивилна заштита.
Усвајање циљева и правних тековина ЕУ у области политике заштите животне средине подразумева читав низ изазова на које Србија треба да одговори током преговора за чланство у ЕУ. Изазови у вези са усаглашавањем стратешког и правног оквира у политици заштите животне средине праћени су и користима које ће Србија имати од овог процеса. Кроз приступне преговоре са ЕУ, неопходно је истовремено обезбедити довољно дуге прелазне периоде како би се поједине јавне политике у Србији у вези са животном средином прилагодиле високим стандардима ЕУ. Према неким проценама, само усаглашавање са правним тековинама ЕУ у области управљања отпадом, третмана комуналних отпадних вода и управљања водом за пиће износиће око 7,8 милијарди евра.
|
Изазови |
|
Унапређење и проширење мрежа за дистрибуцију воде за пиће |
|
Унапређење и проширење погона за третман отпадних вода |
|
Смањење емисије гасова из великих ложишта |
|
Унапређење квалитета ваздуха, нарочито у урбаним градским центрима |
|
Контролисање испуштања опасних материја и минимизирање ризика у случају штета насталих услед испуштања опасних материја |
|
Сакупљање, третман и одлагање отпада из домаћинстава, индустрије и болница |
|
Чишћење загађених река и земљишта |
|
Заштита екосистема |
|
Смањење загађења од стране загађивача у одређеним секторима (индустрија и пољопривреда) |
|
Користи |
|
Унапређење јавног здравља услед смањене изложености загађењу |
|
Мање штете нанете шумама, земљиштима, зградама захваљујући смањењу различитих облика загађења |
|
Унапређење здравих стилова живота |
|
Побољшање квалитета воде |
|
Мања употреба ресурса услед ефикаснијег управљања отпадом, поновне употребе и рециклаже |
|
Боља заштита екосистема за будуће генерације |
|
Одрживи економски раст који подразумева смањен штетни утицај на животну средину |
|
Нова радна места (нпр. еколошки туризам, рециклажна индустрија) |
Усвајањем циљева и правног оквира ЕУ за политику животне средине, Србија ће успоставити одржив систем заштите животне средине и укљученост ове политике у остале секторе. На овај начин обезбеђују се предуслови за боље здравље, бољи квалитет живота грађана и конкурентну привреду.