Политика заштите потрошача
Политика заштите потрошача (у даљем тексту ПЗП), као једна од правних тековина Европске уније, гарантује потрошачима у државама чланицама – пре свега – да ће за свој новац добити широку понуду квалитетних производа као и доступност тачних информација о ономе што купују. Важност ове политике, која потрошача и његова права ставља на прво место, неоспорна је с обзиром на то да на територији Европске уније има више од 500 милиона потрошача. Такође, потрошачи желе да знају да су њихова права загарантована и заштићена, а то им ПЗП обезбеђује.
| Први корак ка успостављању политике заштите потрошача учињен је 1975. године, када је Европска комисија усвојила Први прелиминарни програм Европске економске заједнице о заштити потрошача и политици обавештености, којим су гарантована основна потрошачка права попут права на заштиту здравља и безбедности, права на заштиту економског интереса, права на обавештеност итд. |
Уговором из Мастрихта из 1992. године предвиђено је унапређење права и заштите потрошача. Одредбама Уговора сугерише се државама чланицама спровођење мера са циљем заштите безбедности, здравља и економског интереса потрошача, као и обезбеђивање адекватних информација потрошачима. Документ не спречава државе чланице да доносе строже мере ради заштите потрошача, докле год су оне у складу са Уговором.
Уговор из Амстердама такође садржи део који се односи на заштиту потрошача. Поред одредница које се односе на заштиту здравља и економског интереса потрошача, Уговор предвиђа и едукацију потрошача о њиховим правима, како би могли да организовано штите своје интересе.
Занимљиво је нагласити да је у почетку политика заштите потрошача захтевала минимално усклађивање права држава чланица са правом ЕУ. Ово је значило да су државе приликом преношења директива ЕУ у национални правни систем биле дужне да поштују минимални ниво предвиђених права. Таква је, рецимо, Директива о непоштеном пословању из маја 2005. године, која прописује да се непоштено пословање односи на све оне радње које трговци предузимају на штету интереса потрошача и које се предузимају приликом и након закључења уговорног односа са потрошачима у погледу одређеног производа (нпр. тврдња да је неки производ одобрило или препоручило неко јавно или друго тело иако то није случај). Међутим, у последњих неколико година та пракса се променила и сада се захтева максимална, односно потпуна усклађеност са правом ЕУ. Тако се од минималног нивоа потрошачких права дошло до највишег степена њихове заштите.
Политика заштите потрошача даље се развијала са двоструким циљем. Осим постизања вишег нивоа заштите потрошача, сврха ове политике била је и да обезбеди слободно кретање роба и услуга између држава чланица ради успостављања јединственог тржишта.
Када говоримо о спровођењу ове политике у државама чланицама, она је – у начелу – уређена директивама које утврђују циљеве политике заштите потрошача, док је државама чланицама остављена слобода да одаберу средства и начине за спровођење тих одредби односно циљева. На пример, у случају да потрошач има проблема са продавцем производа или пружаоцем услуга, он може такав спор да реши уз помоћ медијације. Начин на који ће се медијација спровести остављен је на избор државама чланицама.
Захваљујући политици јединственог тржишта, грађани и предузетници имају могућност да учествују на тржишту на целој територији ЕУ, што пружа широку и разнолику понуду производа и услуга на свакодневном нивоу. Политика заштите потрошача представља замајац економског раста и напретка. С обзиром на то да издаци потрошача чине 57% бруто домаћег производа ЕУ, давањем већих права и активније улоге потрошачима подстиче се економски напредак и убрзава излазак из економске кризе.
ПРИНЦИПИ И ЦИЉЕВИ ПОЛИТИКЕ ЗАШТИТЕ ПОТРОШАЧА У ЕУ
Политика заштите потрошача акценат ставља на безбедност производа, помоћ у споровима са трговцима, повлачење небезбедних производа са тржишта, али и штити шире интересе потрошача у областима као што су поштене пословне праксе, лажно оглашавање, истицање цена (да цене морају бити јасно означене), непоштене уговорне одредбе, продаја на даљину, права путника и многе друге.
Политика потрошачких права стално се унапређује и допуњава, нарочито у области дигиталних, енергетских и финансијских услуга, и све то у складу са технолошким напретком, као и друштвеним и економским променама.
| Овом политиком потрошачима је обезбеђена заштита од озбиљних ризика (као нпр. забрана агресивних метода продаје или куповина производа путем интернета) које појединац не може сам да реши. Омогућен је и избор на темељу тачних, јасних и проверених информација, приступ брзим и ефикасним начинима решавања спорова са трговцима и усклађеност права са актуелним економским и друштвеним променама. |
Политиком заштите потрошача обезбеђен је скуп заједничких правила која се примењују на све производе и услуге који се продају на интернету и изван њега, затим заједнички услови за предузетнике и забрана непоштене пословне праксе. ПЗП такође омогућава решавање спорова са трговцима вансудским путем, што омогућава ефикаснију процедуру заштите права потрошача и растерећује рад судова. Политиком заштите потрошача обезбеђена је и заштита осетљивих потрошачких група као што су старије особе и деца, који често не могу да пронађу додатне информације о производу путем интернета или не разумеју информације које им се пружају.
| Још један од битних домета ове политике односи се на успостављање система за брзо узбуњивање (РАПЕКС) којим је омогућено брзо ширење информација о опасним производима широм Европе, што олакшава инспекторима да делују у складу са предвиђеним мерама. РАПЕKС је успостављен 2004. године и показао се као веома ефикасан систем, судећи по броју размењених информација о опасним производима који се са око 400 у 2004. повећао на више од 2.000 у 2013. години. |
Производи који се налазе на јединственом тржишту ЕУ су међу најсигурнијима у свету. Правила налажу да се на многим производима мора наћи ознака „ЦЕ“ (СЕ – Conformité Européenne) која потврђује да је производ проверен у складу са темељним безбедносним мерилима ЕУ. Прописи који се односе на безбедност хране гарантују хигијену хране, здравље и добробит животиња, здравље биљака и ризик од контаминације хране.
Играчке подлежу додатним ригорозним и безбедносним проверама у погледу производње, њихових ситних делова, хемијских својстава, запаљивости. Сличним мерама предострожности подлежу и електрични уређаји. ПЗП предвиђа и сигурносна правила у области безбедности возила и заштите путника у возилу у случају удеса. Прописи су се показали ефикасним, што илуструје податак да се смртност у саобраћајним несрећама смањила за 43% од 2001. године.
| Политика заштите потрошача је институционализована кроз Мрежу европских центара за заштиту потрошача (ECC-Net – European Consumer Centres Network), која има центре у свим државама чланицама ЕУ. Мрежу заједнички финансирају ЕУ и државе чланице, а њена улога је у томе да пружа бесплатне савете и помоћ потрошачима када су у питању њихова права приликом куповине робе и услуга. Мрежа покушава да помогне потрошачима да мирно реше спорове са трговцима, а ако то није могуће, онда им нуди алтернативни начин решавања спорова, који је јефтинији, бржи и једноставнији за потрошаче него што су то судски спорови. |
ПОЛИТИКА ЗАШТИТЕ ПОТРОШАЧА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА СРБИЈЕ
У процесу преговора Србије са ЕУ, Поглавље 28 – Заштита потрошача и заштита здравља – између осталог се односи на права потрошача и њиме се жели ускладити политика заштите потрошача са правним тековинама ЕУ. Тиме би потрошачи у Србији имали значајнија права, али и механизме надгледања и спровођења тих права. Прихватањем правних тековина ЕУ у овој области, потрошачима у Србији ће бити, између осталог, гарантован висок степен безбедности производа, боља заштита потрошача, као и коришћење система за брзо упозоравање и узбуњивање о небезбедним производима. Усаглашавање права о заштити потрошача са правима ЕУ има за циљ да олакша интегрисање тржишта и омогући да су робе и услуге размењују са истим стандардима и квалитетом као у европском економском простору.
Неке од директива са којима ће Србија морати да усклади своје законодавство су: Директива о неправичним уговорним одредбама, Директива о уговорима закљученим на даљину, Директива о тајмшерингу, Директива о непоштеном пословању, Директива о означавању цена и друге.
У досадашњем процесу европских интеграција Србије, у политици заштите потрошача је остварен висок степен усаглашености са правилима ЕУ, али и даље има простора за хармонизацију, посебно имајући у виду да је секундарно законодавство у овој материји изузетно обимно.