Здравствена политика
Приликом оснивања Европске економске заједнице здравствена политика није била у фокусу оснивачких уговора, те се у почетку сводила на неколико чланова Римског уговора из 1957. године који су се бавили заштитом радника и ограничавањем увоза и извоза добара која штете здрављу људи. Одређени напредак на овом пољу долази тек осамдесетих година XX века, када је усвојен Јединствени европски акт, који је обавезао Европску комисију да не сме угрозити висок ниво здравствене заштите кад предлаже мере које ће водити успостављању јединственог европског тржишта. Такође, од значаја су и програми „Европа против рака” из 1987. и „Европа против АИДС-а” из 1991. године, који су, иако ad hoc програми, подизали на нивоу Европске уније свест о узроцима ових болести.
Напредак у осмишљавању здравствене политике на нивоу Европске уније остварен је Уговором из Амстердама, који је прописао искључиво право ЕУ да доноси уредбе и директиве које се тичу коришћења људског ткива, крви и ћелија у лечењу. Здравствена заштита у каснијим годинама постаје све већи приоритет за Европску комисију, што се посебно огледа у: 1) успостављању Директората за јавно здравље и заштиту потрошача 1999. године и 2) стварању првог акционог програма за јавно здравље који је изложио смернице за вођење здравствене политике у ЕУ у периоду 2003-2008.
|
Уговором из Мастрихта здравствена политика најзад је добила значајније место у оснивачким уговорима, па тако члан 129. тог уговора предвиђа активну улогу Европске уније у координацији здравствених политика држава чланица, поготово у превенцији болести, пружању информација и здравственој едукацији. |
ПРИНЦИПИ И НАЧЕЛА ЗДРАВСТВЕНЕ ПОЛИТИКЕ
|
Лисабонски уговор из 2009. године, у члану 168, садржи циљеве које Европска унија треба да постигне у погледу здравствене политике: очување јавног здравља и превенција болести, одржавање високог нивоа здравствене заштите, безбедност лекова и борба против алкохолизма и пушења. Међутим, здравствена политика је и даље углавном у домену националног права држава чланица, а Лисабонски уговор омогућава Европској унији да подржава, координише или допуњава мере које предузимају државе чланице. |
Трећи програм здравља, који је 2014. године усвојио Европски парламент на предлог Европске комисије, садржи специфичне циљеве здравствене политике ЕУ за период 2014-2020. година. Најважнији циљеви представљени у том програму су: унапређење здравља, превенција болести, заштита грађана од озбиљних прекограничних здравствених опасности, подршка јавном здравству у изградњи капацитета, олакшавање приступа здравственој заштити. Средства намењена за овај програм износе скоро 450 милиона евра, а финансирање ће бити спроведено кроз различите врсте грантова и добављачких уговора.
Основни принципи здравствене политике Европске уније нису се у значајној мери мењали од доношења Уговора из Мастрихта, али је временом долазило до њиховог ширења, у складу са потребама грађана ЕУ. Најважније начело ове политике је одувек била заштита здравља грађана, као и укључивање тог питања у развој свих осталих политика и активности Европске уније. Осим Поглавља 28, које се стриктно бави заштитом здравља, многа друга поглавља такође имају утицај на здравствену политику. Тако поглавља која се тичу успостављања јединственог тржишта, слободног кретања људи, услуга и добара предвиђају одређене стандарде који се тичу пружања здравствене заштите радницима, мобилности здравствених радника, безбедности хране и лекова, те различите забране које се тичу продаје и рекламирања дувана.
Као што је већ речено, највећи број надлежности у погледу здравствене политике остао је у оквиру држава чланица, будући да су оне саме у најбољој позицији да процене који систем здравствене заштите је за сваку државу најприкладнији. Европска унија углавном координише националне системе здравствене заштите, пружа неопходну подршку при размени информација и знања, као и финансијску подршку. Искључива надлежност Европске уније у овој области је прилично уска и своди се на мере којима се постављају високи стандарди безбедности и квалитета донираних органа, људског ткива, крви и крвних деривата, како је то предвиђено Лисабонским уговором.
Важан показатељ овакве оријентације Европске уније је и сам назив овог члана Лисабонског уговора – „Јавно здравље” – који указује на мере које се тичу читаве популације, а не конкретних здравствених услуга, чија регулација је остављена државама чланицама.
|
Једно од најважнијих достигнућа здравствене политике ЕУ представља омогућавање здравствене заштите грађанима Европске уније под једнаким условима на територији свих држава чланица. Са европском здравственом картицом држављанин једне земље чланице Европске уније може на територији друге чланице да добије рефундацију трошкова лечења на које би имао право и у матичној држави, као и могућност добијања лекова преко рецепата који су издати у матичној држави. |
Такође, Европска унија као целина је, захваљујући својој здравственој политици, способна да се успешније брани од епидемија заразних болести, те хемијских и еколошких опасности које угрожавају здравље људи. Од посебног су значаја правила о заштити грађана ЕУ од прекограничних претњи здрављу, која је Европска комисија усвојила 2013. године. Та правила се тичу проширивања постојећег координационог механизма за заразне болести на све претње здрављу, те предвиђање увођења ванредног здравственог стања, које би омогућило бржу, лакшу и заједничку набавку вакцина и лекова на целој територији ЕУ.
Европска унија као приоритет поставља и безбедну производњу, дистрибуцију и употребу лекова. Ово обезбеђује Европска агенција за лекове, са седиштем у Лондону, као и Европска комисија. Нагласак је на осигуравању високог нивоа безбедности лекова у продаји, а посебно на њиховом дугорочном праћењу, како би се свака врста нуспојава учинила транспарентном – кроз одговарајућа упозорења, односно предупређивање тих нуспојава, укључујући и могућност повлачења лека из употребе. За овакве лекове, чија се дејства интензивно прате, намењен је и посебан симбол, обрнути црни троугао, како би корисници тих лекова могли да буду упозорени и охрабрени да о могућим нуспојавама обавесте одговарајућа тела у својој држави.
Донирање крви, ткива и органа Европска унија је препознала као важан фактор за борбу против тешких болести, као што су рак и срчане тегобе. ЕУ је због тога развила низ правила и поступака чији је циљ да обезбеде највиши могући здравствено-безбедносни ниво донираних материјала, како би се смањио ризик од преношења других болести тим путем. Охрабрује се прекогранична размена органа, а ЕУ је донела прописе који обавезују национална тела у тој области да размењују и чувају податке о свим трансплантацијама. Такође, ЕУ је финансирала двогодишњи програм Ефретос (EFRETOS) који је за циљ имао ефикаснију процену потенцијалних донора.
Највећи напредак на пољу заштите јавног здравља Европска унија је направила дугогодишњом кампањом за смањење броја пушача. Пушење је препознато као један од најозбиљнијих ризика по здравље, и најчешћи узрок смрти на територији ЕУ које су се могле избећи. Због тога Европска комисија спроводи политику надзора дувана на целој територији ЕУ, што је резултирало усвајањем закона којим се забрањује рекламирање дувана и уводи обавезно обележавање паклица цигарета натписима који упозоравају на здравствене ризике од пушења.
|
Нова регулатива, која је усвојена 2014. а ступила на снагу у мају 2016. године, садржи – између осталог – и одредбе које регулишу забрану продаје дувана са снажним аромама (нпр. чоколада) које прикривају праву арому, одредбе које ограничавају употребу електронских цигарета које садрже никотин и прописе који регулишу продају дуванских производа на даљину. Осим тога, Европска унија је од 2005. до 2013. године спровела и низ кампања које су за циљ имале смањење броја пушача, а свака кампања је имала одређену старосну циљну групу. |
Велика пажња се посвећује и омогућавању одрживог и економичног система здравствене заштите на територији ЕУ. За период од 2014. до 2020. године Европска унија је предвидела 7,5 милијарди евра улагања у истраживања која за циљ имају побољшање система здравствене заштите. Један од приоритета у свему томе је и развој е-здравства, односно коришћење дигиталних технологија за побољшање квалитета и приступа здравственој заштити. Е-здравство омогућава лечење на даљину у околностима у којима је директно лечење онемогућено, бољу сарадњу међу пружаоцима здравствених услуга, бржу доставу налаза и рецепата и бољу координацију лечења.
ПРИСТУПНИ ПРЕГОВОРИ СРБИЈЕ И КОНКРЕТНА ПОЛИТИКА
У Преговарачком поглављу 28, које осим заштите потрошача регулише и јавно здравље, заштита здравља односи се на усклађивање приступа политици јавног здравља међу државама чланицама Европске уније. Иако је на свакој појединој држави чланици примарна одговорност за здравствену бригу, бројна питања јавног здравства заједнички су уређена. Заједничка политика остварује се кроз унапређење здравља и надзор над остваривањем циљева здравствене политике, кроз борбу против заразних болести, ретких болести и рака, превенцију зависности и спречавање незгода, као и болести повезаних са загађењем околине, а подразумева и способност брзог и усклађеног деловања у случајевима опасности по здравље.
У погледу јавног здравља, Србија ће имати вишеструке користи од пријема у Европску унију. Грађани Србије ће моћи да рецепте који су им издати у Србији замене за лекове било где на територији ЕУ, као и да потраже медицинску помоћ на територији ЕУ под истим условима које би имали у Србији. Уласком у ЕУ, Србија ће моћи да гарантује трансплантације органа по најсавременијим европским стандардима и примену најновијих медицинских достигнућа на том пољу.