Структурна и кохезиона политика
НАСТАНАК И РАЗВОЈ РЕГИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Регионална политика Европске уније настала је и развијала се са циљем смањења економских и социјалних разлика између држава чланица и региона унутар ЕУ. Регионална политика ЕУ подстиче регионални развој и умрежавање на нивоу Уније ради смањивања постојећих разлика у нивоу развоја њених региона. Иако не постоји заједнички ЕУ концепт региона, регионална политика је добила значајан простор као јавна политика која прожима све друге развојне политике држава чланица ЕУ.
Регионална политика је настала као резултат европских интеграција, интеграције тржишта, слободног кретања људи, капитала, роба и услуга, уклањања економских баријера које су захтевале суштинске промене у државама чланицама на које су оне реаговале са различитим степеном успешности (позитиван пример у примени инструмената регионалне политике ЕУ су Естонија или Ирска; негативан пример је Грчка). Имајући у виду суштину европских интеграција, било је сасвим логично да се на нивоу Европске уније развије политика која ће омогућити свим регионима и свим грађанима Европске уније да се прилагоде променама које су проузроковале проширење ЕУ и да се на тај начин продубе европске интеграције. Без обзира на фазу развоја регионалне политике Европске уније, визија ЕУ је била солидарност међу државама чланицама и смањивање регионалних разлика – које су увек постојале, односно које су настајале или биле додатно продубљиване проширењем Европске уније, успостављањем заједничког тржишта и продубљивањем интеграција кроз поједине јавне политике (нпр. политика животне средине и монетарна политика).
Гледано кроз призму процеса европских интеграција, регионална политика Европске уније је била одговор на промене у глобалном окружењу, али и у самој Унији (смањење незапослености, развој инфраструктуре, подстицање иновативних делатности и сл.) – како би се унапредила конкурентност привреде и локалне заједнице учиниле погоднијим за улагања, а самим тим би се постепено смањивале разлике у развоју региона у Европској унији.
Значај регионалног развоја у Европској унији препознат је још Уговором из Рима 1958. године, у чијој је преамбули наведено да државе чланице Европске заједнице теже да обезбеде складни развој смањењем разлика које постоје у степену развијености одређених региона.
Основна карактеристика у раној фази развоја регионалне политике је недовољна фокусираност и несистематичан приступ осмишљавању заједничке регионалне политике за територију читаве Европске уније. Први видљивији напредак у унапређењу регионалне политике огледа се у усвајању Првог саопштења 1965. године, које садржи циљеве и правце развоја регионалне политике. Убрзо је основан и Генерални директорат за регионалну политику (1968. године), који постоји и данас. Значајан политички допринос развоју регионалне политике на нивоу Европске уније дат је 1972. године, када су шефови држава и влада земаља чланица донели закључак по коме је регионална политика окарактерисана као кључни фактор јачања Европске уније.
Регионална политика је постала још значајнија завршетком „златних седамдесетих“ европске економије, до којег је дошло услед нафтних криза и погоршања глобалне економске ситуације. У овој фази је основана Скупштина европских региона (1985. године), а променом назива Савета европских општина (основаног 1951. године) у Савет општина и региона Европе – аспект регионалног развоја нашао се додатно у фокусу развојних политика држава чланица, као и саме Европске уније.
|
Скупштину европских региона данас представља више од 300 европских региона, укључујући и регионе који се налазе ван граница Европске уније. Циљ постојања Скупштине европских региона је јачање политичке подршке органима који заступају регионалне институције у заједничким институцијама Европске уније, као и унапређење међурегионалне сарадње. |
Јединственим европским актом усвојеним 1986. године, постављени су темељи данашње регионалне политике Европске уније. Овим актом је у Оснивачке уговоре уведена економска и социјална кохезија и настојање да се постојећи инструменти регионалне политике повежу са складним и уравнотеженим одрживим развојем као једним од кључних циљева Европске уније у том тренутку.
Овај период је карактеристичан и по реформи финансијског оквира и развоју фондова на нивоу ЕУ који су намењени остварењу циљева регионалне политике Европске уније. Монетарни оквир за финансирање регионалне политике се у овом периоду удвостручује и достиже 25% БДП-а Европске уније 1992. године. Институционални оквир за унапређење примене регионалне политике је дорађен Уговором из Мастрихта (1992. године). Овим уговорoм је формиран Комитет региона. Њега чине представници локалних и регионалних власти и временом је израстао у значајног актера у процесу осмишљавања и примене свих јавних политика које се примењују на територији читаве Европске уније. Земље кандидати за чланство у Европској унији имају статус посматрача у Комитету региона.
Све већи значај регионалне политике за Европску унију огледа се и у томе што ова политика постаје једна од кровних политика за остварење амбициозних развојних стратегија ЕУ из тог периода (Лисабонска и Гетеборшка стратегија). Регионална политика ЕУ постаје део ових стратегија и кроз националне и регионалне развојне програме доприноси остварењу циљева зацртаних у овим стратегијама. Постаје све присутнија идеја да ЕУ може да регионалном политиком утиче на смањење економских и социјалних разлика и да омогући да сви региони ЕУ могу да допринесу, али и да истовремено имају користи, од општег економског развоја ЕУ. У овом тренутку, регионална политика је један од најбитнијих инструмената Европске уније у оквиру стратегије Европа 2020, која представља одговор Европске уније на ефекте глобалне економске кризе.
ПРИНЦИПИ И ЦИЉЕВИ РЕГИОНАЛНЕ ПОЛИТИКЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Регионална политика Европске уније усмерена је на регионе ЕУ, а циљ јој је да стратешким улагањима унапреди привредни раст и побољша квалитет живота грађана ЕУ. Регионална политика истовремено служи као облик помоћи у развоју слабије развијених региона Европске уније.
|
Регионална политика чини највећи део буџета ЕУ за период 2014-2020. године (351,8 милијарди од укупно 1.082 милијарди евра) и представља главни инвестициони инструмент Европске уније. |
Финансирање регионалне политике Европске уније је усмерено на 4 приоритета:
1) Истраживање и иновације – Одрживи раст је све више повезан са способностима региона за иновације, промену и прилагођавање све конкурентнијем окружењу које се стално мења. У том смислу регионална политика промовише и помаже привредне активности које подстичу иновацију, истраживање и развој и предузетништво које почива на балансу између развоја и очувања животне средине. Значај истраживања и иновација за регионални развој на нивоу Европске уније најбоље се огледа у чињеници да је чак 30% укупних средстава регионалне политике за период до 2020. године намењено за истраживања и иновације.
2) Информационе и комуникационе технологије – Развој информационих и комуникационих технологија је кључан за конкурентност Европске уније у данашњем глобалном окружењу. Европска унија је определила 20 милијарди евра за унапређење информационих и комуникационих технологија из Европског фонда за регионални развој и Кохезионог фонда за период 2014-2020. година. Овим улагањима Европска унија жели да створи јединствено дигитално тржиште које може остварити додатни раст и до 250 милијарди евра за Европску унију.
3) Повећање конкурентности малих и средњих предузећа – Мала и средња предузећа су кључна за економију Европске уније јер чине више од 99% европских предузећа и у њима ради више од 2/3 запослених у приватном сектору Европске уније. Може се рећи да је конкурентност малих и средњих предузећа један од тзв. хоризонталних приоритета, будући да ће улагања у развој малих и средњих предузећа бити обухваћена и кроз остале приоритете регионалне политике ЕУ. Европска унија планира да приближно 57 милијарди евра (20% укупног финансирања) из Европског фонда за регионални развој намени искључиво малим и средњим предузећима.
4) Развој нискоугљеничне економије – Европска унија – преко правила за добијање средстава из Европског фонда за регионални развој до 2020. године – први пут захтева од држава чланица учешће обавезних минималних доступних средстава намењених преласку на нискоугљеничну економију. Државе чланице су допринеле средствима која укупно превазилазе минималне захтеве, тако да тренутно ЕУ располаже са 40 милијарди евра из Европског фонда за регионални развој и Кохезионог фонда које су намењене улагању у нискоугљеничну економију до 2020. године. Ово ће помоћи државама чланицама, регионима и локалним заједницама да спроведу потребна улагања у енергетски ефикасне зграде, обновљиве изворе енергије, одржив градски превоз, али и истраживачке и иновационе делатности у овим подручјима. Ова улагања ће довести до ширег приступа различитим изворима енергије, а тиме и смањења увоза скупе енергије. Улагања ће такође смањити емисију штетних гасова, створити радна места и подржати развој малих и средњих предузећа.
Регионална политика делује као катализатор за будуће финансирање из јавних и приватних извора не само тиме што обавезује државе чланице на суфинансирање пројеката из националних буџета већ и зато што доприноси поверењу улагача. Узимајући у обзир национални допринос и различите финансијске инструменте Европске уније, ЕУ ће вероватно уложити више од 500 милијарди евра у регионални развој у периоду 2014-2020. година.
Регионална политика је, такође, облик солидарности између држава чланица ЕУ, јер је велики део улагања у оквиру те политике усмерен на слабије развијене регионе ЕУ. Инструментима регионалне политике се тим регионима помаже да остваре свој економски потенцијал, без обзира на регионалне разлике унутар држава чланица и на нивоу читаве Европске уније.
Европска унија расподељује средства за остварење циљева регионалне политике кроз читав низ фондова. Европски фонд за регионални развој и Европски социјални фонд називају се структурним фондовима јер им је сврха улагање у економско и социјално реструктурисање ЕУ и на тај начин смањивање разлика у развоју између европских региона. Кохезиони фонд, Европски пољопривредни фонд за рурални развој и Европски фонд за поморство и рибарство чине европске структурне и инвестиционе фондове. Средства из Кохезионог фонда улажу се у саобраћајну мрежу и пројекте заштите животне средине. Европски пољопривредни фонд за рурални развој подстиче развој руралних подручја са циљем стварања таквог пољопривредног сектора који је отпорнији на промене, иновативнији и који мање негативно утиче на климатске промене. Европски фонд за поморство и рибарство подстиче одрживо и конкурентно рибарство и заштиту вода на територији Европске уније.
Европска унија је 2002. године основала Европски фонд солидарности, као одговор на, у том тренутку, велике поплаве у Европи. Европски фонд солидарности постоји и данас као облик солидарности према регијама које су погођене природним катастрофама. Сваки од фондова доприноси остваривању циљева раста у целој Европској унији утврђених у стратегији Европа 2020 – свеобухватној стратегији Европске уније за подстицање раста и отварање нових радних места до 2020. године.
Управљање свим овим фондовима почива на четири кључна принципа:
1) Програмирање – подразумева израду вишегодишњих програма трошења средстава из структурних фондова у складу са дефинисаним циљевима и критеријумима, а унутар унапред утврђених оквира за алокацију средстава за сваку државу чланицу, чиме се обезбеђује кохерентност улагања.
2) Концентрација – подразумева усмеравање фондова тамо где су најпотребнији тј. усмеравање у остваривање унапред дефинисаних циљева за оне регионе који испуњавању дате критеријуме за улагање.
3) Кофинансирање – подразумева да државе чланице у које се улажу средства из фондова улагања дају сопствено учешће за остваривање постављених циљева из извора. Идеја оваквог приступа је спречавање да средства из европских фондова буду проста замена за домаће инвестиције и да тако обесмисле основну сврху самих фондова, а то је убрзани развој кроз увећана улагања.
4) Партнерство – подразумева сарадњу, односно блиске консултације између свих заинтересованих страна за развој региона и локалних заједница. У почетку се овај принцип примењивао само на јавне власти, временом је еволуирао укључивањем економских и социјалних партнера, а данас обухвата и цивилно друштво.
РЕГИОНАЛНА ПОЛИТИКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА СРБИЈЕ
“Ми не стварамо коалиције држава, ми уједињујемо људе.
Подстицањем на заједнички рад, показујемо људима да изван њихових разлика и географских граница лежи заједнички интерес.”
(Жан Моне -- 1888-1979 – француски економиста, дипломата и један од оснивача ЕУ)
Република Србија ће имати вишеструке користи од примене принципа и учествовања у остваривању циљева регионалне политике Европске уније. Чланство Србије у Европској унији подразумеваће успостављање система за управљање програмима и фондовима ЕУ у сврху укупног развоја Србије. Средства и инструменти регионалне политике омогућиће Србији делотворно, ефикасно и видљиво коришћење фондова за потребе реализације економског и друштвеног развоја читаве земље. Овај процес подразумева стратешко планирање, програмирање неопходних средстава, спровођење, праћење, евалуацију, финансијско управљање и контролу – значајне изазове на које Србија мора да одговори уколико жели да искористи предности регионалне политике Европске уније.
Европски програми прекограничне, транснационалне и међурегионалне сарадње –који се од 2007. године називају програмима територијалне сарадње или ИНТЕРРЕГ програми – у ЕУ су почели да се спроводе 1990, а у Србији, кроз тзв. „суседске програме” од 2004. године. Ови програми представљају финансијску подршку сарадњи пограничних територија суседних држава (прекогранична сарадња) или сарадњи делова или целих држава (транснационална сарадња) на решавању питања од заједничког интереса, као што су управљање отпадом, пружање услуга у различитим секторима, културна и економска сарадња, туризам, саобраћај итд.
Ова иницијатива Европске уније постоји од 1990. године, када су средства европских структурних и инвестиционих фондова (ЕСИ фондова) – прецизније, Европског фонда за регионални развој (ЕФРР) – кроз програме Интеррег била на располагању само државама чланицама ЕУ. Од 2004. године, у програме Интеррег се укључују и државе које нису чланице ЕУ.
Oви програми важни су држављанима ЕУ за развој њихових локалних и регионалних заједница. Међутим, значај прекограничне и територијалне сарадње за државе које су у процесу приступања ЕУ је непроцењив. За грађане Србије, тај допринос се не мери само у новцу – корисници су добили прилику да кроз пројекте које су спроводили са својим суседима реше заједничке проблеме, подстакну друштвени и економски развој и запошљавање, стекну искуство у коришћењу средстава Европске уније и у достизању европских стандарда, што као крајњу потврду има примену и ширење идеја и вредности које деле са земљама чланицама Уније.
Програми прекограничне и транснационалне сарадње чине оквир за финансирање сарадње локалних и регионалних институција, универзитета и истраживачких институција, организација цивилног друштва, комора, разних удружења, спортских друштава, здравствених и просветних институција, културних установа, социјалне заштите итд.
У оквиру финансијског периода 2007-2014, кроз програме прекограничне и транснационале сарадње које спроводи Република Србија објављено је 35 јавних позива и пријављено 3.598 пројеката. Уговорено је 816 пројеката укупне вредности 91,03 милиона евра (уговорено од 2004. до 2014. кроз КАРДС и ИПА), а искоришћеност средстава је око 90%. Ове пројекте спроводило је 495 организација/институција из Србије.
Кроз реализоване пројекте деца из пограничних делова Србије и суседних земаља такмичила су се у одбојци, џудоу и фудбалу, опремане су болнице, школе, вртићи, зоолошки вртови, реновиране су цркве, сарађивале су службе за заједничко реаговање у ванредним ситуацијама и у борби против трговине наркотицима, грађени гранични прелази, фабрике за пречишћавање отпадних вода, бициклистичке стазе, организовани су концерти, бициклистичке трке, регате, угрожене групе су добиле нови подстицај и веру у боље сутра. Тиме се остварује циљ прекограничне и транснационалне сарадње – стварање услова за квалитетнији живот грађана широм Европе.
У оквиру нове финансијске перспективе 2014-2020, Србији ће бити доступно 260 милиона евра ЕУ средстава за спровођење територијалних програма. Република Србија учествује у осам програма, шест прекограничних и два транснационална:
1. Мађарска-Србија;
2. Румунија-Србија;
3. Бугарска-Србија;
4. Хрватска-Србија;
5. Србија-Босна и Херцеговина;
6. Србија-Црна Гора;
7. Јадранско-јонски транснационални програм и
8. Транснационални програм Дунав.
Постоји могућност да се током ове финансијске перспективе Србији одобре додатни програми територијалне сарадње.