Социјална политика и запошљавање

РАЗВОЈ СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ И ПОЛИТИКЕ ЗАПОШЉАВАЊА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Социјална политика и запошљавање нису били приоритет држава потписница Римског уговора  из 1957. године. Ипак, у  Уговору су се нашле одредбе које су трасирале пут  за развој социјалне политике ЕУ у наредним годинама. Римски уговор садржи обавезујуће одредбе о једнакој плати за мушкарце и жене и праву на социјално осигурање мигрантских радника. Имајући у виду различит степен развоја социјалних политика између држава потписница, усвојене су и одређене необавезујуће одредбе, као што су право на плаћени одмор и посвећеност побољшању услова живота и рада људи. Ове одредбе, иако необавезујуће, указују на тежњу Европске уније да унапреди ову област.

Већ 1980-их година долази до иницијативе да се одређена социјална права регулишу на нивоу Европске уније. У том периоду (1989. године) ступила је на снагу Повеља о основним социјалним правима радника, која укључује 12 основних права радника, а која су темељ онога што данас сматрамо социјалним правима.

Иако је планирано да Повеља буде саставни део Уговора из Мастрихта, услед противљења Велике Британије, уместо ње је Уговору, као анекс, придружен тзв. Протокол о социјалној политици који је потписало 11 држава чланица ЕУ (без Велике Британије). Овај протокол је значајан јер се први пут помиње обавеза промовисања запошљавања и уводи се гласање квалификованом већином, а у складу са новим надлежностима Европске комисије уведеним Уговором из Мастрихта, које омогућавају Комисији да се активније укључи у промовисање запошљавања. Овакав вид гласања у том тренутку је спречавао државе да стављају вето на предлоге Комисије, а у креирању будућих социјалних политика се наглашава учешће представника радника и послодаваца.

 

Уговором из Амстердама, који је ступио на снагу 1999. године, овај протокол коначно је постао део оснивачких уговора, као обавезујући за све државе чланице. Велики корак је учињен ступањем на снагу Уговора из Лисабона 2009. године, који је изједначио правну снагу Повеље о основним правима Европске уније са оснивачким уговорима. То подразумева да је Повеља постала правно обавезујућа, тј. да су права из Повеље заштићена од стране Суда правде ЕУ. У домену социјалне политике, Повеља у Поглављу 4 регулише основна социјална права, посебно права из радног односа и право на удруживање.

 

ПРИНЦИПИ И НАЧЕЛА СОЦИЈАЛНЕ ПОЛИТИКЕ И ПОЛИТИКЕ ЗАПОШЉАВАЊА ЕУ

Социјална политика и политика запошљавања Европске уније обухватају широк спектар области, а као њихови најважнији циљеви издвајају се: побољшање система социјалног осигурања, повећање запослености, побољшање образовног нивоа радне снаге и побољшање услова рада и безбедности на раду. Европско законодавство у области социјалне политике и запошљавања је, такође, усмерено ка стварању једнаких могућности за све, забрани дискриминације по било ком основу и јачању социјалног дијалога.

 

Европска унија је 2010. године донела стратегију развоја Европа 2020 (Europe 2020) са циљем превладавања економске кризе која је задесила све земље чланице. Та стратегија настоји да створи услове за одржив и стабилан економски раст, постављајући као кључне циљеве: запошљавање, образовање, социјално укључивање и смањење сиромаштва.

 

У највећем броју области, Европска унија у погледу социјалне политике и политике запошљавања препушта надлежност државама чланицама, при том финансијски подржавајући њихове напоре. ЕУ има активну улогу у координацији и праћењу националних политика у овој области, подстиче стручно оспособљавање, развој вештина, предузетништво и доноси прописе о правима радника и спречавању дискриминације на радном месту. Она такође координише рад система социјалног осигурања држава чланица и надзире њихово функционисање.

 

Европска унија велику пажњу поклања повећању запослености, па тако циљ стратегије Европа 2020. представља стопа од 75% запосленог активног становништва (од 20 до 64 године). Осим стандардних мера које се у ту сврху предузимају (отварања нових радних места, подстицања конкуренције и смањивања неједнакости на тржишту рада), Европска унија предузима и специфичне кораке, попут подстицања социјалног предузетништва и поновног успостављања динамике на тржишту рада, која се првенствено огледа у подстицајима за отварања нових радних места.

Кад је реч о европском радном законодавству, оно штити права радника у случају колективног вишка, пресељења пословања, права радника да буду информисани и консултовани о питањима која се односе на њихов рад, правила која се односе на радно време, безбедност на раду и заштиту здравља. Европска унија подстиче социјални дијалог између представника радника и послодаваца у сврху заштите радника, али и повећања конкурентности. Социјална политика Европске уније подразумева и обезбеђивање пристојног радног окружења широм ЕУ, као и заштиту права радника путем заједничких минималних правила о условима рада, здравља и безбедности на раду.

Питање социјалне искључености је такође један од приоритета социјалне политике и политике запошљавања ЕУ, па тако и стратегије Европа 2020, која има за циљ да до 2020. године из сиромаштва и социјалне искључености “извуче” 20 милиона људи. У том контексту Европска комисија подстиче и пружа неопходну помоћ при реализацији политика држава чланица у подручјима социјалног укључивања и социјалне заштите. То се посебно огледа у реализацији Европске платформе против сиромаштва и социјалне искључености, као и Програма за нове вештине и послове, који представљају водеће иницијативе стратегије Европа 2020.

Комисија, такође, уз помоћ пакета мера за социјално улагање, државама чланицама нуди смернице за модернизацију система социјалног осигурања са циљем социјалног улагања током целог живота, што подразумева улагање у бригу о деци, образовање, здравствену заштиту и помоћ при тражењу посла.

Социјална искљученост најтеже погађа социјално рањиве групе, међу којима се највише издвајају Роми, па је тако Савет министара 2013. године донео први правни инструмент који је једна у низу иницијатива за привредну и социјалну инклузију ромских заједница.

Унапређивање система социјалног осигурања је један од најзахтевнијих циљева прокламованих у Стратегији, будући да у данашње време постоје два велика изазова за социјалне политике и политике запошљавања свих земаља чланица ЕУ. Први представља економска криза која се последично огледа у повећању стопе незапослености и општем паду стандарда, а други је убрзано старење становништва, што представља додатни терет за системе социјалне заштите који се суочавају са тешкоћама у финансирању.

Европска унија је у својим стратешким документима препознала ове изазове и развила одређене механизме за њихово превазилажење или барем ублажавање. Најважнији међу њима је Социјални инвестициони пакет који је донела Европска комисија 2013. године и који успоставља механизам надзора над системима социјалног осигурања држава чланица ради економичнијег трошења средстава, као и издвајање средстава за инвестирање у децу и младе људе који су често социјално најугроженији.

Европска унија поседује и сталне фондове који за циљ имају смањивање социјалних разлика. Најважнији је Европски социјални фонд, основан још 1957. године, из којег се финансирају десетине хиљада пројеката на територији целе ЕУ, посебно у регијама у којима је привредни развој застао. Најмање петина средстава које свака држава добије од Фонда мора да иде на пројекте који се баве социјалним укључивањем, а 23% средстава Фонда обавезно одлази на финансирање социјалне кохезије на нивоу ЕУ, што довољно говори о томе да је сузбијање неједнакости основни приоритет социјалне политике ЕУ.

 

Као одговор на трговинску либерализацију, 2006. године је установљен Фонд за прилагођавање глобализацији, који обезбеђује помоћ отпуштеним радницима, а као одговор на економску кризу 2014. године, круг корисника Фонда је проширен на категорије радника које до тада њиме нису биле обухваћене, попут привремених и радника запослених на одређено време.

За период 2014-2020. година предвиђено је спајање три постојећа финансијска инструмента (Европски социјални фонд, Европски фонд за прилагођавање глобализацији и Фонд за европску помоћ за најугроженије) којима управља Европска комисија у један под називом – Програм Европске уније за запошљавање и социјалне иновације.

СОЦИЈАЛНА ПОЛИТИКА И ПОЛИТИКА ЗАПОШЉАВАЊА ЕУ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА СРБИЈЕ

Србија је, између осталог, у процесу приступања ЕУ обавезна да своје политике и законодавни оквир усклади са социјалном политиком и политиком запошљавања ЕУ. Социјалном политиком и запошљавањем се бави преговарачко поглавље 19 и оно подразумева: усвајање правних тековина ЕУ у погледу испуњавања минимума стандарда у радном праву, једнакости, здравству и безбедности на раду, као и на пољу антидискриминације.

Уласком Србије у Европску унију, осим могућности да се приступи поменутим фондовима и програмима и тако побољша систем социјалне заштите, такође се усвајају стандарди на којима се заснива политика ЕУ у овој области. Та политика промовише савремене радне односе и социјални дијалог између представника радника и послодаваца. Међу циљевима се налазе и повећање конкурентности, али и заштита радника. Инсистира се на обавези предузећа да буду социјално одговорна, будући да ће их закон обавезати да укључе социјалне и еколошке стратегије у пословне стратегије предузећа.