Заједничка пољопривредна политика

НАСТАНАК И РАЗВОЈ ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПОЛИТИКЕ ЕУ

Заједничка пољопривредна политика представља један од најзначајнијих сегмената деловања институција ЕУ, како због великог броја прописа који уређују ову област тако и у погледу буџета који се издваја за ову област, а износи 38% укупног буџета ЕУ.

Главни циљеви Заједничке пољопривредне политике (ЗПП) су да становницима ЕУ осигура редовно снабдевање храном по приступачним ценама, али и да пољопривредницима обезбеди примерен животни стандард. С обзиром на то да пољопривреда чини значајан део економске активности Европске уније, јавила се потреба да се одлуке о овој области доносе на наднационалном нивоу. Тако је успостављена Заједничка пољопривредна политика на нивоу ЕУ, како би побољшала пољопривредну активност са једне стране и са друге стране обезбедила пољопривредницима сигурне зараде.

Шест држава чланица Европске економске заједнице (Француска, Италија, Западна Немачка, Холандија, Белгија и Луксембург) су 1962. године успоставиле ЗПП са првобитним циљем да се обезбеди довољна количина хране за становништво, али и примерена зарада за пољопривреднике.

Двадесет година касније, ЗПП се показала толико ефикасном да je дошло до вишка производње хране у односу на потребе. ЕУ је увела неколико мера како би ускладила производњу са потребама тржишта и зауставила стварање тзв. планина хране.

Деведесетих година 20. века ЗПП је усмерила/преместила своју подршку са тржишта на произвођаче. Уместо одређивања висине цена, прешло се на директна плаћања произвођачима. Финансијском подршком Европска унија подстиче произвођаче и да делују на еколошки прихватљив начин.

Овај тренд је настављен и почетком 21. века, када је почела исплата субвенција пољопривредницима, под условом да се брину о земљишту и да поштују законе из области заштите животне средине. Коначно, 2013. године је дошло до реформе ЗПП са циљем јачања конкурентности пољопривредног сектора, као и подстицања развоја руралних подручја. Овом реформом, која је уследила након широке јавне расправе, нагласак је стављен на: пољопривредне праксе које имају минималан негативан утицај на животну средину, истраживање и ширење знања, ефикаснији систем подршке пољопривредницима и јачи положај пољопривредника у прехрамбеном ланцу.

Данас се ЗПП налази пред бројним изазовима, а главни приоритети односе се на гарантовање одрживе производње хране, обезбеђивање одрживог управљања природним ресурсима, као и подстицање уравнотеженог развоја свих руралних подручја. Како би се ово остварило, потребно је ширити знање о напретку у области пољопривреде, али и подстицати пољопривреднике да улажу у иновације.

 

ПРИНЦИПИ И НАЧЕЛА ЗАЈЕДНИЧКЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ПОЛИТИКЕ ЕУ

Као што је већ речено, ЗПП, пре свега, има за циљ да истовремено обезбеди стабилно снабдевање становништва квалитетном и безбедном храном по приступачним ценама, али и одговарајући приход пољопривредницима који ће им омогућити модернизацију и развој пољопривредне производње. Да би се осигурало остваривање ова два циља, неопходно је обезбедити финансијску подршку. С обзиром на то да су ова два циља заједничка свим државама чланицама, најефикасније коришћење средстава омогућава се спровођењем колективне политике. Управо зато је Заједничка пољопривредна политика подручје које је у потпуности у надлежности ЕУ. Ово значи да се одлуке које се тичу пољопривреде доносе на нивоу Уније уместо да свака од држава чланица спроводи сопствену политику, као и да се ЗПП финансира из буџета ЕУ. Држава чланица не сме имати сопствену политику у области пољопривреде. На овај начин је осигурано постојање заједничких правила на јединственом тржишту, а Европској унији је омогућено да – као јединствени актер – преговара на глобалном тржишту.

Заједничку пољопривредну политику чине два стуба. Први се односи на директна плаћања и тржишне интервенције, док се други тиче руралног развоја. Директна плаћања подразумевају исплаћивање подстицаја пољопривредницима, са циљем да им се обезбеде стабилни приходи без обзира на промене на тржишту. Средства за ову намену издвајају се из Европског гарантног пољопривредног фонда, а могу да се остваре уз испуњавање одређених услова као што су: очување животне средине и здравља људи, вођење рачуна о безбедности хране, поштовање добробити животиња, одржавање земљишта у добром стању итд.

Тржишна интервенција је усмерена на  пружање сигурности пољопривредницима, као и стабилности на тржишту пољопривредних производа, с обзиром на то да је пољопривреда сектор који у великој мери зависи од временских услова и климатских фактора. Интервенцијама на тржишту покушава се спречити да економска, здравствена или метеоролошка криза униште целокупна производна подручја. Неки од механизама интервенције односе се на интервентни откуп (откуп са циљем повлачења вишкова са тржишта), повлачења производа са тржишта, подршку производњи одређених производа, систем квота, подршку произвођачким организацијама.

Други стуб – који нагласак ставља на рурални развој – обухвата мере које се спроводе са циљем подстицања развоја активности у руралним деловима Уније. Ово је важно ако се узме у обзир да рурална подручја представљају више од 77% територије ЕУ, као и да половина европског становништва живи у овим пределима.

Још један од изазова који се тичу руралног развоја односи се на подстицање младих да се баве пољопривредом. Све мање младих се одлучује за овај позив, што је утицало на то да се број пољопривредника преполови у односу на шездесете године прошлог века. Због тога ЗПП инсистира на бројним мерама којима се олакшава покретање пољопривредног посла, а неке од њих су обезбеђивање средстава за куповину земљишта, опреме и за изградњу постројења, као и давање бесповратних средстава за примену најновијих метода производње.

Ефикасност ЗПП огледа се у чињеници да је Европа водећи произвођач низа пољопривредно-прехрамбених производа: маслиновог уља, вина, млека и млечних производа, меса. Битно је рећи да сви ови производи имају ознаке квалитета, што значи да је на њима јасно истакнуто географско порекло, коришћење традиционалних састојака и метода, што позитивно утиче на конкурентност европских производа на светском тржишту.

Заједничком пољопривредном политиком предвиђени су системи квалитета којима се идентификују производи чији се квалитет и карактеристике суштински могу приписати њиховом географском пореклу. Један такав механизам је  означавање производа логотипом „Заштићена ознака географског порекла“ којом се гарантује да је производ, који се истакао квалитетом, повезан са регијом у којој се одвијала најмање једна фаза производње. Њоме су обухваћени месо, пива, пекарски производи, риба, сир, пољопривредни производи (малина, паприка, грашак, парадајз.)

ЗАЈЕДНИЧКА ПОЉОПРИВРЕДНА ПОЛИТИКА ЕУ У ПРОЦЕСУ ЕВРОПСКИХ ИНТЕГРАЦИЈА СРБИЈЕ

Усвајање Заједничке пољопривредне политике корисно је за Србију на више нивоа. Пре свега, усклађивањем законодавства са правним тековинама ЕУ Србија добија излаз на тржиште oд преко пола милиона потрошача. Пољопривредницима ће чланство у ЕУ омогућити коришћење средстава из фондова намењених пољопривреди и руралном развоју. Коришћење ових средстава утицаће на квалитет производа, а самим тим и на повећање конкурентности на тржишту. Колективно спровођење политике олакшава планирање у пољопривреди, као и организовање пољопривредних произвођача. С тим циљем основана је Управа за аграрна плаћања, која ће бити веза између наших пољопривредника, националних институција и институција Европске уније и омогућиће корисницима добијање неопходних средстава.

Просечан пољопривредник у ЕУ поседује око 12 хектара земљишта (што је површина отприлике 20 фудбалских терена), док је 70% пољопривредних газдинстава мање од 5 хектара. Услед малих димензија поседа, пољопривредници се суочавају са потешкоћама да постигну најбоље тржишне цене за своје производе. Због тога ЗПП све више помаже пољопривредницима да ојачају своју преговарачку позицију у односу на друге учеснике у прехрамбеној индустрији. Неки од механизама којима се то постиже су: подстицање оснивања пољопривредних удружења, која омогућавају пољопривредницима да колективно продају своје производе и тако постижу већу тржишну моћ унутар прехрамбеног ланца, затим стварање уговорних односа кроз цео прехрамбени ланац или стварање узајамних фондова и система осигурања помоћу којих пољопривредници могу лакше реаговати на нестабилност тржишта и драстично смањење цена. Примена оваквих механизама у Србији допринела би побољшању положаја наших пољопривредника, с обзиром да је просечна величина пољопривредног земљишта код нас 4,5 хектара.

 

У процесу приступних преговора Србије и ЕУ, поглавље 11  се односи на област пољопривреде и руралног развоја. Да би се процес преговора у поглављу 11 успешно одвијао, да би биле спровођене неопходне мере и испуњавани одређени критеријуми,  неопходно је да јавна управа буде ефикасна. То захтева – осим  постојања Управе за аграрна плаћања – и успостављање система за управљање и контролу, као што је Интегрисани систем администрације и контроле. Државе чланице морају да буду спремне да примењују законодавство ЕУ за схеме директне подршке и да спроводе правила за заједничку организацију тржишта за различите пољопривредне производе.

Посебан изазов за Србију у процесу приступних преговора представљају новине уведене реформом ЗПП из 2013. године, за период 2014-2020. Србија ће морати да прилагоди своје законодавство и праксе новим стандардима у: (1) области безбедности хране (поштовање ЕУ норми за производњу органске хране, тржишних норми које се примењују на производе који се продају у ЕУ, обавезне и факултативне информације на етикетама које се односе на квалитет производа и сл.); (2)  стварању радних места у руралним подручјима (са нагласком на повећању конкурентности и иновацијама) и (3) доприносу борби против климатских промена (најмање 30% буџета ЕУ намењеног ЗПП биће издвојено за мере у области пољопривреде које погодују животној средини).